Žene koje su volele Teslu

ŽENE KOJE SU VOLELE TESLU
(Piše: Budimir POTOČAN)

Samo da čujem vaš glas
15. jun 2006

AKO bi neko oduzeo sve pronalaske koje je Nikola Tesla (1856-1943) podario čovečanstvu, današnji svet bi beznadežno stao, a zatim se ubrzo preselio pravo u 19. vek. Na sreću, tako nešto, ipak, nije mogućno. Ali, dobro je da se na ovaj, nešto slikovitiji način predstavi dug čovečanstva prema velikom naučniku. Pogotovo sada kad se i kod nas i u svetu priprema obeležavanje stopedesetogodišnjice njegovog rođenja.
Danas je, međutim, od Tesline naučne vičnosti teže zamisliti njegovu uzvišenu privatnu ličnost. Njega, veoma uglađenog džentlmena, u "princ Albert kaputu", sa polucilindrom, s belim čvrstim okovratnikom i belim rukavicama, s ozbiljnim svilenim kravatama i maramicama od čiste bele svile... Sresti ga na koncertu Antonjina Dvoržaka u Njujorku, na predstavljanju nove knjige njegovog prijatelja književnika Marka Tvena, u pozorišnoj loži, ili samo sa knjigom u ruci u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Kakvo li bi tek iznenađenje predstavljao susret u najelitnijoj njujorškoj četvrti, u Leksington aveniji 327, u salonu vile u kojem je susretao najumnije, najbogatije, pa i najznačajnije ljude i žene svoga vremena...
Mladi Tesla u punom sjaju. Baš iz vremena kad su ga američki novinari birali na top-listama u mnogočemu. Ostalo je nezaboravno da su ga izabrali i za "najpoželjnijeg neženju na svetu".
Izazovan zbog svojih senzacionalnih naučnih dostignuća, o čemu je rado govorio za javnost, nedokučiv kada je u pitanju njegova privatnost i lični život. Tajnovit je ostao i za svoje biografe. Možda samo njegova zaostavština, sa sačuvanom prepiskom od nekoliko hiljada pisama, još neobjavljena i nepoznata, ipak daje nadu da bi se sa te strane mogao bolje osvetliti i privatan život velikog naučnika.

DRAGOCENO je bilo otkriće, od pre nekoliko godina, kada je prvi put objavljena Teslina prepiska s rodbinom. Na osnovu tih pisama predstavljen je onakav Tesla kakav se dotad ni naslutiti ne bi mogao prema postojećim biografijama. Istini za volju, objavljivanje tih nekoliko desetina pisama je tek mrvica.
Ipak, ako išta golica znatiželju povodom Teslinog privatnog života, onda je to eventualna prepiska koju je mogao imati sa nekom ženom. Upravo, delove takve prepiske prvi put objavljujemo u ovom feljtonu. Dama je iz njujorškog visokog društva. I njena pisma Nikoli Tesli uglavnom nose zaglavlje elitne Leksington avenije 327.
"Dragi gospodine Tesla,
Celog dana mislim na vas. Cele prošle večeri, kao što to često činim pri kraju svake nedelje. Početak naredne nedelje izgleda da vas dovodi sve bliže meni.
Dan je bio tako savršen. Sedela sam ovog poslepodneva na maloj padini gledajući preko zelene poljane u more u daljini i razmišljajući o vama. Želela sam da mogu da vam pozajmim svoje oči da biste imali moj vid. Da upijate svu lepotu dana. Harmoniju.
Jeste li još u Njujorku? Pisali smo vam. Slali i telegram, a vi ste tako tihi kao što je tih junski sneg (...)
Da li vas je pismo povredilo? Robert smatra da jeste. O zovite nas, ma zovite ponekad mene telefonom! Dozvolite da vam opet samo čujem glas. Ujutro u deset, između devet i deset, u bilo koje vreme uveče, mi smo tu.
Pošaljite nam poruku ili glas. Žudim da dobijem glasa od vas. Ako bih vas samo željom mogla premestiti, bili biste daleko od vrtloga, koji vas grčevito obuhvata i koji crpi svu vašu snagu.
Odano vaša Katarina Džonson»

KATARINA Džonson bila je supruga književnika, novinara i diplomate Roberta Andervuda Džonsona. Njihov dom u Leksington aveniji 327 važio je za jedno od kulturnih središta u Njujorku. Tu se mogao zateći i veoma popularni pisac Radjard Kipling, a docnije i nobelovac, kako i damama i gospodi tumači najnovija literarna zbivanja. Za klavirom je muzicirao i Ignjas Paderevski, najveća zvezda koncertnih podijuma u Americi. Bilo je uvek i mnoštvo dama da daju ton i šarm druženjima kod Džonsonovih. Zvezda tih večeri bio je i Nikola Tesla, a svakako i jedan od najomiljenijih gostiju.
Umesto onoga što danas predstavlja dogovaranje preko telefona, u ono vreme, pred kraj 19. veka, tu ulogu imale su glasonoše koje su raznosile pisma. Tako Džonsonova u pet po podne 29. novembra 1894. godine, u pismu po glasonoši podseća Nikolu Teslu:
"Večeraćemo tačno u sedam. Čitavog dana motrilo se na kuhinjski sat, pa zato neće biti nikakvog zakašnjenja. (...) Nemojte oklevati do sedam već dođite i ranije ako možete. Iskreno vaša Katarina Džonson"
U nedelju, 6. januara 1894. godine, ona se najpre prijateljski poverava Tesli i zatim ga opet pismom poziva u goste:
"Od utorka je ovde kod nas bolnica. Robert i Agnes - invalidi. Robert je bolje, ali se nije sasvim oporavio. Želi da večeras dođete i da nas ozarite. Učinite to bar jedared, i učinite nam veliku uslugu da dođete rano. (...) Želela bih s vremena na vreme da vas vidim kad nisam umorna posle dugog dana.
Zar ovo nije vaš Božić?"

Ljubav u trouglu
16. jun 2006

SA kolikom je rafiniranošću i sa kolikom strpljivom pažnjom Katarina Džonson negovala svoj sve prisniji odnos prema Nikoli Tesli, odaje je i ova "sitnica". Ona u pismu od 6. januara 1894. ne propušta da ga, makar uzgred, podseti i na njegov pravoslavni Božić. Da li je možda pogrešila u datumu?
Očigledno da nije. U 19. veku pravoslavni Božić je padao 6, a u 20. i 21. veku 7. januara. (Ta razlika dolazi od računanja vremena po julijanskom i gregorijanskom kalendaru). Prava dama, poput Džonsonove, ne bi nikad mogla da prenebregne ni ovakvu pojedinost samo zato što je nije smatrala ni sporednom, niti za sitnicu.
Možda je u pravu američki reditelj Ken Rasel što je odnos Katarine Džonson i Nikole Tesle nazvao "epistolarnim ljubavnim romanom". Verovatno ga je to i inspirisalo za film o njihovim životima i, kako je on verovao i govorio, o njihovoj ljubavi. Da li će i kada će taj film biti završen, ostaje da se vidi. Prepiska, ipak, ponajbolje može da otkrije da li zaista postoji njihov ljubavni roman u pismima.
"Dragi gospodine Tesla,
Da li ćete mi pružiti zadovoljstvo da vas vidim među svojim gostima predstojeće subote uveče? Biće ovde i neki od vaših starih prijatelja... (...)
Ta ostavite po strani milionere, one sa zvučnim titulama iz Valdorfa i Pete avenije, i dođite još jednom do udaljene Leksington avenije... do jednostavnih ljudi koji se razlikuju samo po velikoj slabosti. Zaista mislim da je to toliko osvežavajuće kao kada se iz staklene bašte izađe na rosnu svežinu otvorenog vrta.
Mnogo toga sam čula o vama. Sigurna sam da ponešto od toga ni vi sami ne znate i ja baš umirem da vam sve to kažem. Ali, dabome, vi ni ne marite da čujete.
Znate li da odlazim u inostranstvo na proleće, rano s proleća. I ko bi znao, možda ovi prijateljski prizori neće više ni znati za mene? Tako, ako me niste sasvim zaboravili, ili ako niste zaboravili da me volite - ja sam zaboravila da zaboravim - bolje bi vam bilo da neizostavno dođete.
O, kako brzo lete dani. Tako je malo dana preostalo mojim godinama. Jesen je, i mi se vraćamo iz izgnanstva, zatim i proleće i mi ga upijamo, i onda nanovo beskrajno leto. Zima i ne postoji. Budite čovečni, budite ljubazni, i dođite. Znate da je to Robertova zabava. Možda ćete doći zbog njega? Odano vaša Katarina Džonson."

KEN Rasel je prijateljstvo Džonsonovih - Katarine i Roberta - sa Teslom nazvao ljubavnim trouglom. Da bi ponekad ubedila Teslu da dođe, ona ga bez ustručavanja podseća i na prijateljstvo sa svojim mužem. I to čini uz šarm koji ni ne zamagljuje lukavstvo. U narednoj prilici, opet je povod za susret zanimljiva pojava koja bi trebalo da pobudi čak i naučni interes velikog pronalazača.
"Dragi gospodine Tesla,
Predstojećeg utorka, osamnaestog, u devet časova okupiću neke prijatelje. Želela bih da i vi dođete. Ali, više od toga želela bih da dođete sutra uveče, u subotu. (...)
Ponekad se nadam da ćete me naterati da vam kažem ono što znam o prenosu misli, i da me nećete samo pitati o tome, nego da ćete me ohrabriti da govorim. Neko bi se osećao pozvanim da govori o takvim stvarima. Imala sam božanstveno iskustvo tokom protekle tri godine, mnogo toga je već postalo maglovito, pa se ponekad plašim da će sve to nestati sa mnom, a vi, pre svih drugih, treba da znate nešto o tome, jer vi ne biste smeli da nemate naučni interes za sve to. Ja to nazivam prenosom misli, u nedostatku pravog izraza, i to možda nije sve o čemu sam često želela i mislila da vam pripovedam.
Ali kada sam sa vama, nikada ne kažem ono što sam želela. Izgleda da sam sposobna samo za jednu stvar. Neizostavno dođite sutra, u subotu.
Iskreno vaša Katarina Džonson."

TEŠKO bi danas iko mogao i da zamisli Nikolu Teslu kako zabavlja i razonodi onakvu gospođu kakva je bila Katarina Džonson. Ona, međutim, ne samo što je u to iskreno verovala nego je poželela da joj se to isto i ponovi. Zato mu opet piše i opet ga poziva.
"Dragi gospodine Tesla,
Očekivaću da vas vidim sutra, u subotu uveče. Nadam se da ste snažniji nego što ste bili kad smo se poslednji put sreli. Iako ste izgledali veoma bolesno, sjajno ste se ponašali prema meni, razonodili me, i sada mi je opet potrebno da me neko dovede u to stanje.
Da li znate da je Uskrs - prekosutra, da je sve živo u prazničnom raspoloženju? Uvek se pitam pri događanju velikih promena: da li vi znate za njih? Da li znate kada je proleće na pragu?
Nekada me je to činilo tako srećnom, a sada mi donosi samo tugu.(...) Želela bih da i ja mogu da idem dalje uvek istim tokom, neprestano da živim svoj život tako kao što tvrdite da vi živite.
Ja ne znam čiji sam život živela? Ovaj što sam proživela, ne čini mi se da je moj!
Vidite da morate doći sutra uveče.
Iskreno vaša Katarina Džonson."

Uzdasi tinejdžerke
17. jun 2006

DA bi se u poslednjoj deceniji 19. veka video Nikola Tesla u punom sjaju, bilo je potrebno biti tačno u dvadeset časova u "Sali palmi", u elitnom njujorškom hotelu "Valdorf Astorija". Taman u taj čas pojavljivao se u sali za večeru markantan gospodin, visok šest stopa (metar i 99 centimetara). Oblačio se uobičajeno po poslednjoj modi. Bacao je sav svoj pribor, uključujući i rukavice, posle samo nekoliko nošenja.
Sedao je uvek za isti sto. Rezervisan unapred. Prilazi mu prijatelj. Gospodin sa bradicom i cvikerom nešto mu blagonaklono poverava. To je Robert Andervud Džonson. Urednik je u časopisu "Senčeri magazin" i pesnik. To je isti onaj Amerikanac koji je iz pijeteteta i odanosti prema prijatelju pronalazaču počeo da uči srpski jezik. Opisujući Teslu jednom prilikom, on je naglašavao da je to čovek "velike ljupkosti, iskrenosti, skromnosti, prefinjenosti, velikodušnosti i snage..."
Onakvim Nikolom Teslom žene su bile očarane, pisala je njegov biograf Margaret Čejni, ali ništa manje i njegovi muški obožavaoci.
Smešeći mu se, pored stola, Džonson je šapnuo prijatelju najnoviji trač. Baš onaj koji je te večeri kružio elitnim hotelom "Valdorf Astorija". Naime, čedna srednjoškolka En Morgan zaljubila se do ušiju u Nikolu Teslu. Sada dosađuje svom ocu, velikom magnatu Džonu Pirpontu Morganu da je upozna s njim.
Tesla je poruku primio sa smeškom. Na svoj dostojanstven i skroman način. Uzgred, upitao je prijatelja Džonsona o njegovoj supruzi Kejt.
- Kejt mi je rekla da te u subotu dovedem na ručak - odvratio mu je Džonson.
Tada je Tesla zapitao o još jednoj gošći u domu Džonsonovih, u elitnoj Leksington aveniji broj 327, u Njujorku. Bila je to prelepa mlada pijanistkinja Margerit Merington. Nju je Tesla simpatisao, pa možda i voleo, kako veruje Čejnijeva, ali samo platonski. Pošto je dobio uveravanja da će i ona biti na ručku, prihvatio je poziv.
TESLA je, inače, uobičajeno obedovao sam. Oko njega je uvek bilo samo njegovih osamnaest salveta koje je redom odlagao uokolo posle upotrebe.
Sledećeg momenta mu je prišao glasnik. Predao mu je poruku. Čim ju je otvorio, uočio je karakterističan švrakopis. Pisao mu je književnik Mark Tven. I ovaj američki književni velikan bio je prisan i odan Teslin prijatelj.
" Ukoliko nemate ozbiljnijih planova za večeras", stajalo je u poruci Marka Tvena, "mogli biste mi se pridružiti u Plejers klubu".
Po istom glasonoši, Tesla je uzvratio:
"Avaj, moram da radim. No ako želite da mi se pridružite u mojoj laboratoriji u ponoć, mislim da Vam mogu obećati dobru zabavu".
Te dobre zabave, koje je priređivao za prijatelje, bili su čudesni eksperimenti koje je Tesla rado izvodio za odabrano društvo. I još nešto: nikad niko od prijatelja nije mogao da vidi isti eksperiment dva puta. I to je bio još jedan od njegovih principa.
Na povratku u laboratoriju, skrenuo je prema obližnjem parku. Uglađeni gospodin zviždao je kroz zube, onako kao što su zviždala sva deca u Lici. Začuo se lepet krila. Malo jato golubova sletalo mu je oko nogu, veliki plavi goluban zaustavio mu se na vrhu šešira, a bela golubica na ruci. Dao je i njima večeru, vrećicu zrnevlja, a beloj golubici, koja se zadovoljno vinula, poslao je i poljubac.
Posle toga, mogao je na miru da pristupi poslu u laboratoriji.
IPAK, setio se još nečeg važnog što je smetnuo s uma. Moraće, odmah sada, da napiše pismo Simi Majstoroviću, svom bratu od tetke Marije.
"Dragi Simo, evo, šaljem majci danas 150 forinti (tj. 60 dolara), a 150 forinti poslao sam odmah čim sam ovamo prispio. Još nisam čuo ni riječi ni od ujaka ni od sestara kojima sam pisao. Rado bih doznati, kako ste? Osobito brinem radi Marice, te stoga te molim javi mi se odmah čim ovo pismo dobiješ. Od vina još ni traga ni glasa, valjda se prijatelj Gomirjac predomislio kad je doznao koliko će koštati. Posao moj vrlo povoljno ide, naskoro javiću vam novosti. Ako si otišao ili namjeravaš u Primorje, kaži majci i ujaku radi onijeh sto forinti što sam ti ja obećao na tu svrhu, ja ću te novce poslati čim mi javiš da ih trebaš. Samo sticaj se i gledaj da ozdraviš. Pozdravi majku i ujake i zetove i svu ostalu rodbinu. Tvoj Nikola."
Nekako u isti dan, sustižući jedno drugo, na Teslinu adresu u hotelu "Astorhaus" u Njujorku stigla su dva pisma. Pisali su mu sestra Marica i zet Nikoladin Kosanović, prota iz Plaškog.
"Ja sam prilično ozdravila i ne mislim na Rijeku ići, a osim toga je ovdje ove godine neobično blaga zima. Ovaj čas dobih iz Gospića od mame dar, pa baš što se ni nadala nijesam od Sime pismo. Piše da je dobro izdravio, a tim više mu vjerujemo, što vidimo iz poziva na besjedu, na Sv. Savu, da će on neki govor držati.
Znam da će to i tebi osobito milo biti, jer već smo svi u njega nadu bili izgubili.
Evo ti nešto lektire, a što gođ bolje budemo opažali u našoj literaturi, slaćemo ti."

Hladno srce džentlmena
18. jun 2006

U AMERICI, ali i u Evropi, Tesla je u poslednjoj deceniji 19. veka bio veoma česta tema, a svaki njegov novi pronalazak pobuđivao je novu i sve veću pažnju radoznale štampe. O njemu su pisali i tako kao da je rođen na Veneri, da je stigao na Zemlju ili svemirskim brodom ili na krilima beloga goluba...
Toliko je, prvenstveno američka štampa, puštala mašti na volju, ne mogavši, valjda, ničim racionalnijim, da objasni sve ono što je Nikola Tesla učinio na polju elektrotehnike za manje od decenije.

Privlačnost mladog Tesle ogledala se i u tome što je bio evropski obrazovan, što je govorio strane jezike, posećivao pozorište i operu, družio se s glumcima i književnicima, što je bio dobar poznavalac književnosti, voleo muziku, pa, najzad, i što je bio tako svestrano obavešten da s njim nikom nije moglo biti dosadno.

Prihvatajući visoki poziv Kraljevskog instituta Velike Britanije da u Londonu održi prvo predavanje na svojoj evropskoj turneji, ovenčan slavom i priznanjima, nije mogao da se ne seti kako je svojevremeno sasvim skromno stigao u njujoršku luku, bez prtljaga i bez novca, na brodu "Saturnija" kao putnik druge klase. Gledao je Kip slobode, isti onaj koji je narod Francuske poklonio Americi, razmišljajući možda kako ga ni Pariz, Grad svetlosti, nije razumeo ni prihvatio, a sada ga i tamo pozivaju da predstavi svoja velika otkrića.

Otisnuo se preko okeana u zimu 1892. godine. Verovatno ni sam nije slutio da će njegovo predavanje, održano 3. februara, u prisustvu najeminentnijih engleskih naučnika, naići na baš toliko oduševljen prijem.

Nikolom Teslom je, na turneji u Londonu, posebno bio oduševljen ser Džems Buer, koji ga je zamolio da naknadno održi još jedno predavanje u britanskoj prestonici. O tome je Tesla ostavio poseban osvrt u svojoj autobiografiji:

"On me je posadio na stolicu i usuo pola čaše neke divne mrke tečnosti koja je svetlucala u svim mogućim bojama i imala ukus nektara. Rekao je: `Sada sedite na Faradejevoj stolici i uživate u onom viskiju koji je on obično pio`. Ovo je bilo zadivljujuće iskustvo sa oba gledišta. Iduće večeri izveo sam svoje eksperimente u Institutu, a kada sam ih završio, lord Rejli se obratio prisutnima i njegove laskave reči dale su mi pravi podstrek u ovim nastojanjima. Pobegao sam iz Londona... da bih izbegao počasti koje su mi ukazivali..."

I britanska štampa je, razumljivo, s najvećim oduševljenjem pisala o Tesli. Zbog toga su ga još nestrpljivije očekivali u Parizu. Njegov biograf Džon O`Nil svedočio je, između ostalog:
"Došao je u Pariz kao heroj koji se vratio, i svet je ležao pred njegovim nogama."

Samo jedna osoba u Parizu toga doba mogla je, po svojoj popularnosti, da stane uz rame Nikoli Tesli. Bila je to jedna žena. "Žena skladna i savitljiva, žena puna elektriciteta i nestvarna, ponovo je osvojila Pariz..." Bila je to božanstvena Sara Bernar.
"Nebo je obdarilo gospođu Saru Bernar naročitim darovima; učinilo ju je neobičnom, iznenađujuće vitkom i gipkom, i po njenom mršavom licu rasprostrlo uznemirujuću ljupkost čergarke, Ciganke, Azijatkinje, nešto zbog čega pomišljamo na Salomu, na Salambo, na kraljicu od Sabe! A gospođa Sara Bernar ume divno da iskoristi taj izgled princeze iz bajke, nestvarnog i dalekog bića... A, vrh svega, ona ima glas kojim ume da se koristi sa najsrećnijom smelošću - glas koji je milovanje i kojim vas se dotiče kao prstima", pisao je oduševljeno o njoj Žil Lemetr.

Našavši se u Parizu, Tesla je sedeo u bašti nekog restorana sa jednim prijateljem. Iznenada je naišla ljupka, divno obučena mlada dama sa divno očešljanom crvenom kosom, u kojoj je Tesla odmah prepoznao Saru Bernar, slavnu francusku glumicu. Prošla je sasvim blizu njegovog stola. Kad se promakla korak-dva, vrlo značajno je ispustila malu čipkanu maramicu.

Tesla je u tren oka skočio. Dohvatio je maramicu i, držeći šešir u drugoj ruci, poklonio se duboko, rekavši:

- Gospođice, vaša maramica.

Ne pogledavši ni za jedan tren u njeno ljupko nasmejano lice, vratio se na mesto i nastavio razgovor o svojim ogledima, o svetskom sistemu bežičnog prenosa snage.

Gest slavne francuske glumice zaista je bio interesantan. Ona je, kao i ceo Pariz, znala ko je Nikola Tesla. Htela je, na sebi svojstven, ženstven i pomalo provokativan način, da skrene pažnju velikog naučnika. I uspela je. Ali samo donekle.

Kad je docnije doputovala u Ameriku da bi u Edisonovoj kompaniji prvi put snimila svoj glas, ljubomorni Teslin konkurent nije je svakako mogao oduševiti. Zato mu je samo kurtoazno kazala kako je podseća na Napoleona, ali bogzna da li je Edison to razumeo kao pohvalu ili kao pokudu, ili je možda uopšte nije ni razumeo.

Tri čvora na trepavici
19. jun 2006

NAUČNOM svetu u Parizu, za vreme turneje, Tesla je predočio svoje fundamentalne pronalaske u oblasti radio-tehnike.
O tome kakav je utisak ostavilo Teslino predavanje u Parizu pred najeminentnijim skupom stručnjaka govori i ovo svedočanstvo francuskog elektroinženjera Andrea Blondela:
"Visok, suv i otmen, nadahnuta izgleda, govoreći savršeno francuski bez akcenta, Tesla je izgledao kao pravi mađioničar, koji otkriva svojim duboko uzbuđenim slušaocima jedan svet novih pojava o kojima dotle ni slutili nisu..."
I iz Pariza je Tesla gotovo pobegao. Nije to ovoga puta bilo da bi izbegao počasti koje su mu ukazivane. Do pariskog hotela "De la Pe", u kojem je odseo, stigla je jedna depeša iz Gospića. Javljeno mu je da mu je majka na samrti. Smesta je spakovao stvari, seo u Orijent ekspres i uputio se prema Gospiću...
Psihoanalitičari tvrde da je Tesla idealizovao žene. Na toj listi uzvišenih žena na najvišem mestu je stajala njegova majka Đuka, a zatim i njegove tri sestre. Za njih je bio izuzetno vezan.
Vraćajući se iz Pariza u zavičaj na vest da mu je mati na samrti, on je neprestano razmišljao o životu one kojoj, kako je duboko verovao, duguje sav svoj pronalazački dar. U autobiografiji pod nazivom "Moji pronalasci" posvetio je najlepše redove baš majci Đuki:
"Moja je majka bila prvorazredni izumitelj i bila bi, vjerujem, postigla vrlo mnogo da nije bila toliko udaljena od savremenog života i onih mnogih mogućnosti koje on pruža. Izumila je i izradila mnoge naprave. Tkala je najljepše uzorke nitima koje je sama isprela. Čak je i sjemenje sijala, uzgajala biljke, odvajala vlakna. Radila je neumorno, od zore do kasno u noć, a veliki dio odeće koju smo nosili i namještaja koji smo imali u kući - bilo je djelo njenih ruku. Kad je prošla šezdesetu godinu, njezini prsti bili su još toliko spretni da bi splela tri čvora na trepavici."
DOŠAVŠI u Gospić zatekao je majku u bolesničkoj postelji. Iako u agoniji, prepoznala ga je čim joj se na trenutak povratila svest. Videli su se, a to je oboma bilo najvažnije. Umrla je uoči Uskrsa, na Veliku subotu, 16. aprila 1892. godine.
I o tom događaju Tesla je ostavio svedočenje u svojoj autobiografiji, povezujući ga sa predosećanjem časa majčine smrti:
"Bio sam potpuno iscrpljen zbog boli i dugog bdijenja, i jedne noći odveli su me dvije ulice dalje od naše kuće. Dok sam tamo bespomoćno ležao, mislio sam da će mi majka, dok sam ja daleko od njene postelje, sigurno dati neki znak... Zaključio sam da su uvjeti povezani sa zagrobnim životom veoma povoljni, jer je moja majka bila genijalna žena i osobito se isticala snažnom intuicijom. Cijele noći napeto sam iščekivao, ali ništa se nije dogodilo do rana jutra kad sam zaspao, ili se onesvjestio, i vidio kako oblak nosi anđeoske likove predivne ljepote, od kojih me je jedan gledao s ljubavlju i postepeno poprimao obrise moje majke. Pojava je polako lebdjela mojom sobom i nestala, i ja sam se probudio uslijed neopisivo slatke pjesme koju je pjevalo mnoštvo glasova. U tom trenutku toliko sam bio siguran da je moja majka upravo umrla da je to nemoguće izraziti rječima. I to je bila istina..."
IZA toga Tesla je još izvesno vreme proboravio u zavičaju. Obišao i manastir Gomirje. U tom manastiru se zamonašio njegov ujak Petar Mandić pre nego što je postao mitropolit dabrobosanski. On sam, međutim, kao da nigde nije nalazio mesta za sebe ni olakšanja za svoj bol. Dani su odmicali. Iznenadno mu sinu. Nešto kao radosna misao. Iskrsnuše one radosne oči...
"Lika ima čudo umnih žena i ljudi. Uzmi samo Milicu R. iz Smiljana. Kad me je letos pogledala onim pametnim očima, učinilo mi se da je u meni sve videla, da te oči vide zemlju do stotinu metara, da proniču u trave i drveće, u život pčela i vukova, u minerale, u vetrove, u strujna kola Zemlje i Meseca. Milica. Milica. Milica. Zna li da mi se dopala za ceo život? Ne zna, niti će doznati. Udaće se, ako već nije, izrodiće decu, ispiće joj lepotu i pamet siromaštvo na koje je osuđena svaka što živi na ovom kamenjaru. Milica R. nikada neće postati Milica T. A možda je to bilo lepše od svega na svetu. Lepše i od tajanstva struja, od izumiteljstva čije se strašno grotlo otvorilo u meni", pisao je Radovan Ždrale u svome romanu "Gospodar munja", podsećajući na prvu Teslinu zaljubljenost. Opisao i to Teslino sećanje koje kao da mu se ponovo vraćalo u danima velike tuge:
"Mogu li jedne oči i dve reči i onaj vitki stas koji sam ugledao kad sam se letos okrenuo za njom odjeknuti do večitog sećanja? Mogu. Mogu dublje nego ikakva spoznaja, nego zvuk generatora, nego grom s kraja na kraj sveta. Nesuđena Milice T., budi mi tajna i nevidljiva pratilja na putu kojim sam se otisnuo, sa kojega mi povratka nema. Sve dok budem osećao kako Zemlja podrhtava i video kako ona i Mesec, ona i daleke zvezde, pletu gigantska strujna kola na veljem guvnu kosmosa."

Njegovo veličanstvo - brat
20. jun 2006

DANI su odmicali. Tesla je morao da napusti zavičaj. Uputio se preko Zagreba. Svratio i do Varaždina. Posetio je svog drugog ujaka, pukovnika Paju Mandića. Najzad se obreo u Budimpešti.
On je voleo mađarsku prestonicu. Za ovu srednjoevropsku varoš na Dunavu vezivale su ga lepe uspomene. Budimpešta je, pre Beča, kao četvrti grad u svetu dobila telefonsku centralu. U toj centrali, gde je neko vreme radio, Tesla je, kao jedan od svojih prvih pronalazaka, izumeo način da se pojača glas. Tu mu se, nešto docnije, rodila genijalna ideja o obrtnom magnetnom polju. Imao je i mnoge prisne prijatelje, pa, uz ostale, i pesnika Lazu Kostića. Kad ga je za vreme boravka u Budimpešti posetila visoka delegacija iz Srbije, on je s radošću prihvatio poziv da poseti Beograd.
Beogradska železnička stanica bila je iskićena zastavama i vencima i prepuna sveta koji je s nestrpljenjem iščekivao Teslin dolazak. O tome su "Beograske opštinske novine" izvestile:
"U sredu, 20. ovog meseca, u 11 sati uveče, došao je u Beograd čuveni elektrotehničar, g. Nikola Tesla, Srbin, građanin slobodne Amerike, naučenjak svetskog glasa, čije ime zanima danas sav obrazovan svet..."
Sutradan je visoki gost bio u audijenciji kod princa Aleksandra Obrenovića, a potom ga je primio namesnik Jovan Ristić. Posetio je zatim Veliku školu, u kojoj je razgledao kabinete i obišao zbirke, a onda je stigao u svečanu salu Kapetan Mišinog zdanja, gde su ga oduševljeno pozdravili okupljeni profesori i studenti.
UZ sebi svojstven zanos, Tesla je govorio velikoškolcima i njihovim profesorima o sreći koju imaju stvaraoci kada otkrivaju nove istine, stavljajući ih u službu celom čovečanstvu. Pominjući svoja otkrića, rekao je i sledeće: "Kao i svaki mlad čovek, imao sam puno planova i ideja. Čovek se maša za hiljadu stvari, a od tih hiljadu samo jedna može biti ostvarljiva. Idući za sopstvenom zamisli, moj je život neprekidno treperenje između agonije neuspeha i blaženstva sreće..."
Posle predavanja je, u pratnji profesora Velike škole, obišao Kalemegdan. Uveče je u Teslinu čast beogradska opština priredila večeru u Vajfertovoj pivari. Tada je pesnik Zmaj Jovan Jovanović, uzbuđena glasa, kažu letopisci, pročitao svoju pesmu pod nazivom "Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd".
Dirnut toplinom pesnikovih reči, Tesla je prišao Zmaju i poljubio mu ruku. Njega je, inače, izuzetno poštovao i rado je čitao njegove stihove.
Svugde oduševljeno dočekivan i pozdravljan, Tesla je napustio Beograd 22. maja 1892. godine.
Po povratku u Ameriku dao je Zmajeve pesme svom prijatelju, američkom pesniku Robertu Andervudu Džonsonu, koji ih je, uz Teslinu pomoć i prevod, prepevao na engleski jezik i objavio u časopisu "Senčeri magazin" 1894. godine. Interesantno je da je to bio prvi prevod Zmajeve poezije na engleski jezik, nastao svakako najviše zahvaljujući staranju Nikole Tesle.
AKO je istina da je Tesla idealizovao žene, pa i svoje tri sestre, onda je nesumnjivo istina da su i Tesline sestre uveliko idealizovale svog jedinog brata, čak toliko da su verovatno bile prve koje su počele da stvaraju kult Nikole Tesle. Naročito posle majčine smrti, one su se prema bratu jedincu odnosile gotovo materinski.
Činile su to dirljivo i zadivljujuće nežno. Naizgled možda i sitnicama. Nikad, na primer, ne bi propuštale da mu čestitaju krsnu slavu Đurđevdan, niti imendan Svetog Nikolu. Do u tančine su ga obaveštavale o svemu, pa i o tome kada se u Lici prave kobasice. Pratile su sve napise u štampi koji se odnose na njegov rad, primale američke novine i slale ih uredništvima srpskih i slovenskih listova da bi se pisalo o uspesima njihovog brata. Istovremeno njemu su slale naše najvrednije knjige i časopise. Najmlađa sestra Marica Kosanović ga je, na primer, zastupala na proslavama od Beča do Beograda koje su bile priređivane u njegovu čast.
Tu svoju ljubav i odanost, koje su gajile prema bratu,njegove tri sestre Angelina, Milka i Marica prenosile su i na svoju decu.
Izgleda da je Tesla najviše voleo najmlađu sestru Maricu Kosanović, da je najviše brinuo o srednjoj Milki Glumičić, a da je duhovno najdublje bio povezan sa najstarijom sestrom Angelinom Trbojević, čiju je smrt predosetio iako miljama udaljen od nje.
Angelina je imala tri sina i dve kćeri, Marica četvoricu sinova, a Milka jednu kćer. Sva deca njegovih sestara su se školovala, pa i na univerzitetima, a to ne bi bili u stanju sa skromnim svešteničkim prihodima roditelja, da im nije nesebično novčano pomagao ujak Nikola.

Flert pod visokim naponom
21. jun 2006

IAKO se sam nije ženio, Tesla je veoma duboko razumeo porodične odnose. I mada je bio "građanin sveta", mnogi njegovi stavovi imali su nečeg što bi se moglo nazvati plemenito-patrijarhalnim. Upravo se on tako poneo onda kada je njegova sestra Milka ostala udovica i bez ikakvih prihoda. Brat je bez dvoumljenja preuzeo odgovornost da novčano pomaže kako njoj tako i da školuje njenu kćer, koja je po baki dobila ime Đuka.
Kad je Milka kao udovica počela da živi nedolično, takav glas je dopro i preko Okeana do njenog brata Nikole. Sigurno da velikom pronalazaču to nije bila prva ni jedina briga, ali, nije bila ni poslednja.
U pismu koje je poslao iz Njujorka jednom rođaku, Tesla se nezadovoljan osvrće na sestrino ponašanje: "Još mi je žalije što Milka nema dosta karaktera i duha da se bar na kratko vreme dobro vlada. Mogla bi se ukućiti i još boljih dana vidjeti, a ja bih joj pomogao..."
Sa koliko su se delikatnosti i rafinirane osećajnosti sestre odnosile prema bratu, svedoči i sledeći primer: gotovo svako svoje pismo Marica je završavala rečima - "Ljubi te u duhu tvoja zahvalna sestra Marica". Zašto u duhu i šta to znači?
Marica je udata žena, supruga je sveštenika i majka četiri sina, a ona i rođenog brata, kojeg je toliko volela, po patrijarhalnim uzansama može da poljubi samo "u duhu". I ona to ne propušta da naglasi. Dotle sestrići obavezno oslovljavaju ujaka sa "Vi" i po pravilu su u pismima uz pozdrave slali i rukoljub.
OVAJ odnos Nikole Tesle prema sestrama i njihovim porodica samo je bio naznačen od njegovih dosadašnjih biografa. Mi smo ga posebno izdvojili zato što je, tek posle objavljivanja Tesline prepiske s rodbinom, moguće mnogo slojevitije i verodostojnije predstaviti i tu stranu njegove ličnosti.
"Pre nekoliko dana sam ti pisala, a sad evo opet da ti čestitam imendan", pisala je sestra Marica Kosanović iz Plaškog svome bratu, slavnom pronalazaču u Njujorku, po običaju o imendanu uoči Svetog Nikole.
"Kod nas sve živo i zdravo. Brižna sam zato što veliš da radiš dan i noć. Dabome da sad imaš više posla radi te izložbe. Kad bi nam mogao samo dvije-tri riječi napisati, i to samo jesi li zdrav, da znaš kako bi nam ugodio, a mene makar unekoliko briga otresao. Želeći ti čvrsto zdravlje, ljubi te u duhu zahvalna Marica."
Susnežica nošena jakim vetrom udarala je o prozore Tesline laboratorije u Južnoj petoj aveniji. Asistent Kalman Cito pomagao mu je u podešavanju neke mašine. Tesla je bacio pogled kroz prozor, namah uočio nadolazeću mećavu, pa se setio Like i pisma koje je maločas dobio od sestre Marice. Ali morao se vratiti poslu.
Iznenada se u Teslinoj laboratoriji oglasio telefon:
- Uspeli smo, gospodine Tesla - grmeo je na međugradskoj liniji iz Picburga Džordž Vestinghaus. - Upravo sam potpisao ugovor po kojem će vaša naizmenična struja, gospodine Tesla, biti instalirana da osvetli Svetski sajam u Čikagu. Dragi prijatelju, Kolumbovska izložba je prvi električni sajam u istoriji, a sa njim vi ulazite u istoriju...
- Kad se sajam otvara? - upitao je Tesla.
- Prvog maja. Gotovo da nema vremena za sve ono što moramo da uradimo...
- Uredu, gospodine Vestinghaus!- odgovorio je mirno Tesla.
KOLUMBOVSKA izložba bila je zamišljena kao proslava 400. godišnjice od otkrića Amerike, iako uistinu priređena uz godinu dana zakašnjenja. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Grover Klivlend pozvao je mnoge ugledne goste i krunisane glave, pa i kraljevska veličanstva iz Španije i Portugala. Čak je pristao i da okrene zlatni prekidač koji će pustiti struju i svetlom preplaviti grad sutrašnjice, pokrenuti fontane i mašineriju, podići zastave i označiti veliko otvaranje ekstravagancije. Time što je prvi čovek Amerike prihvatio da okrene prekidač, pokazao je veliku hrabrost. Naime, struja je uvedena u Belu kuću, rezidenciju američkih predsednika, 1891. godine, no do tada nijednom predsedniku nije bilo dozvoljeno ni da dotakne prekidač, zbog straha od struje, svedočila je o tome Teslin biograf Margaret Čejni.
Od maja do oktobra 1893. godine videlo je čuvenu Kolumbovu izložbu u Čikagu oko dvadeset i pet miliona Amerikanaca i njihovih gostiju, a to je tada bila trećina stanovništva Sjedinjenih Država.
Najviše sveta tiskalo se prema salama u kojima je pokazivao eksperimente čuveni Nikola Tesla. S belom kravatom i frakom stajao je među magičnim napravama visokofrekventne tehnike, pokazujući nizove električnih čuda. Na jednom delu blistale su njegove raznobojne električne cevi sa imenima naučnika poput Faradeja i Maksvela, a među njima i ime Jove Jovanovića Zmaja koje je Tesla s ljubavlju isticao i u Americi.
"Mnoštvo Teslinih mladih prijateljica stizalo je pod strogom pratnjom iz Njujorka. Flertovale bi s njim...", isticala je Margaret Čejni.